kod MAGI

na spomeniku mog oca stoji fotografija na kojoj je bez kravate! ja sam birala fotografiju, zasto sam izabrala bas tu? od oca sam nasledila stan. ne, dva stana. onda jos ponekad napornu samokriticnost. prenaglasenu emotivnost. sklonost ka dramatizovanju. kad bolje razmislim, zapanjujuce je koliko malo vremena smo proveli zajedno, a koliko licim na njega.

kisa ce.

ovo je ono varljivo doba godina kada lepe devojcice istrcavaju iz kabina u haljinama koje im lose stoje i vicu: mama! mala i velika matura. vazduh je prenabijen ocekivanjima, a meni je to smesno. i lepo. i tuzno. i drago.

moj otac je uvek nosio kravatu!

bavim se prodajom snova. davanjem instrukcija za lakse prezivljavanje. introspekcija je sranje. niko se nikada ne promeni stvarno. ljudi se vrte pet stepenika gore-dole. pa u krug. vole da bude brzo i da ne boli. a to ne moze. mora da se radi. neprekidno. i da se trpi. tolernciju su izmislili kad su ubili ljubav. i trpljenje zbog ljubavi. a moze i kao odluka.

-kako si?

-dobro, onako, imam bas jaku migrenu, …

-nista mi o tome ne pricaj! boli me: ………………………………………………………………………………………………………. ………………………………………………………………………………………………………. …………………………………………………………………………………………………………. …………………………………………………………………………………………………………

nisam tacno upamtila taj trenutak, ali ako razmisljam o tome, mogu da se prisetim:

-kako isprobavam neku bluzu kod sestre u stanu. skidam se, a njena cerkica od nekih dvanaest godina pilji u moje grudi i nasmejano kaze: “tetka, opusteno!”, ili

-neke svadbe, svi su egzaltirani pojavom trubaca, a neka tetka pokusava da ukapira sta sam uradila sa prethodnih deset godina svog zivota koliko me nije videla. dere se ravno u moju usnu skoljku: “jel’ tvoj muz onaj prosedi gospodin prekoputa?!!!” , ili

-sve tako nekih slicnih momenata…mazanje kreme po licu u nedelju ujutru…ko je ova sto me gleda iz ogledala???!!!, usputni trenuci, svakodnevni…bez veze…

tek, ukapirala sam da su godine prestale da dolaze i pocele da prolaze! prolaze, hej! dakle, vreme ide! ide i skupo je…nema vremena za bacanje, pa vi kako hocete!

dobar mi ovaj novi avatar, otvara me u struku…         nego, drugo sam htela…

moj smo covek i ja dva razlicita sveta! al’ totalno! ako kaze da mu se nesto svidja, ne moram ni da gledam, znam da mi je odvratno. ako su deca dosla da me pitaju da li smeju nesto da urade, znam da im je on to vec zabranio, pa pitaju i mene. jedna od nasih prvih zajednickih fotografija je u delfima, pored kamena za koji su stari grci verovali da predstavlja centar sveta. drzimo ruke na njemu, on gleda u levo, ja u desno. prvi put kad sam ga videla u zivotu lila je kisa kao iz kabla. ja krenula kuci sva srecna sto lije prava prolecna kisa i sto cu da singing in the rain, on ustao brze bolje da me odveze kuci da ne propadnem po tolikom pljusku i vremenskoj nepogodi. ja ga gledala k’o da je pao s marsa, on mi objasnio da se kise boji kol’ko i zmije i da je to – to sto se tice njegovih strahova. ja volim da mi se svaki dan kaze nesto lepo, on smatra da je to cisto rasipanje reci kad se to podrazumeva. svaki dan ocajavam sto mi ne ubere neku ruzu iz dvorista njegove mame, on kaze:  sta ce ti bre to cvece, samo me gusi, ne mogu da disem. i tako redom.

pre neko vece, ja ga zamolila da trkne do pekare, dobila sam napad gladi. on otis’o k’o svaki posten covek po kiflu, a vratio se sa buketom djurdjevka i nekom grafikom palate albanije.

-sta ti je to, budalo?

-djurdjevak, vidis valjda

-vidim, a znas ti kako to mirise, ima da se ugusis do ujutru

-pa, znam, al’ prodavao neki deda to cvece i ove grafike ispred pekare, a ima preko sto godina..bilo mi nesto zao. kaze, bio je na solunskom frontu i predratni je arhitetka, pa tako radi te grafike i od toga zivi. stavi to u onaj budzak s ostalim papirima, cvece baci, jbg!

o zemljo, srbijo!

imala je sapke neki post koji je pocinjao sa “kad bi svi moji prijatelji znali”, a zavrsavao sa “ne bih imala ni jednog prijatelja”. e, ja resih da proteram kroz gusto sito sve sto se nazivaju istim.

ja sam prvak sveta u ciscenju lignji! odsecem pipke, povadim ono gadno, operem ih, sve u jednom potezu…i onda ih bacim jer mi se gadi da ih jedem.

i tako…imam gomilu beskorisnih vestina. recimo, umem da slusam ljude. al’ sta cu ja s tim, nemam pojma.

sad, okolo, naokolo, ko kisa oko mahlatinog rodnog grada, ali dobro. rizikujuci da me drnch ispise sa spiska normalnih, priznajem javno i svecano da sam ponosni vlasnik profila na fb-u. to je korisno zbog tako puno stvari. kazu ljudi, a ja im verujem. korisno je, recimo, da te posle petnaest godina uspesnog izbegavanja pronadje skolska drugarica pored koje inace prodjes, ali bez pardona, kad je sretnes na zemunskom keju kako seta decu, dok ti setas svoju. onda se zabezeknes kad ti na fb saopsti da ima decu i da ih seta po zemunskom keju. i onda se druzite online i razmenite brojeve mobilnih telefona koji nisu postojali u srecna vremena kad ste pohadjale skolu. onda ti se ona uvali u kucu, zivot i virtuelni prostor. i nema pomoci. u 2:15 nocu stize mi poruka: jel’ spavas? jok, brisem prasinu i cekam da mi ti postavis neko pametno pitanje. ona ne moze da spava, posvadjala se sa muzem i blago meni sto imam muza koji se ne svadja i bas mi zavidi i voli sto sam je saslusala jer ni sa kim ne moze da prica kao sa mnom…pa, znamo se tolike godine. otkud ona zna dal’ se moj muz svadja ili ne, pojma nemam. nikad me nista o njemu nije pitala, niti mu je oci videla, na cemu mi zavidi, jos manje znam, al’ se najezim kad mi neko kaze da mi zavidi, dobijem poriv da se istusiram odmah!  nego, da te pitam – zasto te neki ljudi na fb oslovljavaju sa magi? u dva i dvadeset pet? u dva i dvadesetpet me pitas zasto me neki ljudi oslovljavaju sa magi? zato sto mi je to nik na blogu. na kakvom blogu? na mom blogu? jaoooooooo, divno, pricaj mi o tome. hocu, ali sutra. sutra? super, idemo na kafu cim ustanem!!!!!

e dobro! otisla sam da pijem kafu sa njom u obloznjoj igraonici i nasred njene tirade o muzu, svadjama, izneverenim ocekivanjima i drugarstvima dok ne pomremo, izvadila sam iz tasne mobilni telefon. raspravljala sam sa mahlat o muzikantima,i taman sam pocela da se smejuljim, kad ova moja povampirena prijateljica upita sta radim. blogujem, odgovorih ponosno, k’o nosilac najvecih drustvenih priznanja. molim? blogujem, sta molim! nije ni platila kafu, pokupila je decu i otisla u nepoznatom pravcu….za narednih petnaest godina.

ne mogu da povezem svoje misli. na primer: secam se da sam vodila razgovor sa covekom. secam se razgovora, secam se i da mi covek sedi sa desne strane i sta govori, ali ne znam ko je to. cak ni da li je musko ili zensko, plavo ili zeleno, nista…misli mi lutaju. “glava mi je prazna” tako bih napisala da sam u srednjoj skoli. profesorka bi mi podvukla kao stilski neispravno i dopisala da moja glava nije menzura. (stalno nam je govorila da je neispravno reci: “pada mi na pamet” i nikad nisam saznala kako je pravilno reci kad neocekivano dobijemo neku ideju…nema veze…iznenadnih ideja odavno nema.)

videla sam komentare na zihernadlinom blogu. trazili smo je tamo. zasto tamo? da li nasi blogovi oslikavaju nas mnogo bolje nego sto to cini neka nasa svakodnevna rutina. zihernadlu sam upoznala na blogu. na nekom drugom blogu. na jednom mestu od koga nisam ocekivala nista. tamo sam srela i jednu blesacu koja me je nedavno ostavila samu u svojoj kuci.ne samu. ostavila me je sa jednom damom. mi smo je cekale da zavrsi nesto neodlozno. damu sam videla prvi put u zivotu, ali sam imala osecaj da mogu da joj kazem: aj, molim te, daj mi casu vode. u blesacinoj kuci, u kojoj je ona prvi put. nismo razgovarale o miladinu kovacevicu, svetskoj ekonomskoj krizi i ostalim zgodnim temama-izgovorima da se nesto prica, a ne kaze nista. razgovarale smo o sebi. bilo je lako i jednostavno. znamo se sa bloga. nisam merila reci, nisam je procenjivala, jednostavno smo razgovarale. to je bez veze, obican susret, tako malo, a mnogo vise nego sto sam uspela sa ljudima koje sam sretala na nekim otmenim i angazovanim mestima; nekim ljudima u koje sam puno ulozila. u cemu je stvar? zasto me nesreca koja je zadesila nekog koga znam sa bloga pogadja toliko da se osecam lose sto uopste pisem po blogu, sto se smejem i pokusavam da budem duhovita…ko smo mi i zasto ovi redovi govore tako puno o nama u sustini…cak i kada pisemo bezvezne i bezlicne kolaze…

to je to. sad smo sami. prizeljkujem ovaj trenutak jos od onog nesporazuma. zamisljala sam ga bezbroj puta i osmisljala. zelela sam da govorim pametne stvari. kratke, jednostavne recenice koje u sebi nose sustinu i pogadjaju pravo u centar. sada drzim cvrsto svoje ruke jednu drugom da se ne tresu. od ishoda ovog susreta zavisi tako puno dana. a opet, ne zavisi nista. ne mogu da kazem nista pametno, samo neke alibije za ne biti pametan. ne poznajem te! ne poznajem te? ne poznajem te… ne znam kako je to moguce, ali tako je. ne znam koliko daleko hoces da odes tim stabilnim pogledom i ima li tu neke namere uopste. delujes kao da znas sta radis, ali na trenutke zaiskri nesto i vise nisam sigurna. kako da znam da li prolazis ili dolazis? vise te ne poznajem. provociras me. stalo ti je. gledas me i cekas, ali ne zelis da shvatim sta cekas. ili sam opet sve umislila?

Ivana i Dragan

Znaju se iz osnovne skole. Godinama su bili najbolji drugovi. Zaljubljeni su od punoletstva. Ma, zaljubljeni su oduvek, tada su samo shvatili da jesu. Ako postoji ljubav “dok nas smrt ne rastavi”, to je to. Njihov zivot ima sve preduslove da bude bajka. Ona sedi kod kuce i brine o njihovoj bebi dok on zavrsava fakultet, izlazi, kaze da ne zeli da bude nesrecan pored nje, hoce da ima slobodu. On gleda u nju kao u Boga. Posle deset godina, ona je potrosena, prevarena, nalazi poruke sumnjivih sadrzina u telefonu, on kupuje donji ves raznih boja i materijala kad polazi na sluzbeni put. Ogorcena je. Kaze jos tridesetak godina, nece zivot valjda duze trajati. I pita me sta da uci svoju decu, da li je brak prevazidjena insitucija.

Tamara

ima dvadeset i cetiri godine. Mlada je, lepa, pametna, obrazovana, duhovita, svoja. Zna sta hoce. Kaze da ima probleme kao zena u klimaksu. “Nadji decka”, kazem joj, “kritetijumi su jedno, ali hormoni rade svoje”. Kaze da joj ne pada na pamet, da sa hormonima moze da izadje na kraj, a sa budalama ne.

Goran

Ne volim da olako koristim reci naj, nikad, uvek…, ali mogu da kazem da je najduhovitiji i najinteligentniji covek koga sam srela. Ne na prvu loptu. Nekako je stidljiv. Morala sam da ga vidim u niz situacija da bih to shvatila. Nije nametljiv. Zakleti pristalica monogamije. Ima lepu zenu. Veselu. Ona secka voce za saltu u kuhinji i place. Kaze da ne moze da izadje na kraj sa njim, da je nervozan i stalno vice, nema strpljenja za decu. Kaze da ga trpi zato sto je tako naucena. Htela je da rodi trece dete, ali bi ga ipak zadavila.

Dusica

je magistar. Radi u skoli.  Jedna od retkih odraslih osoba koje poznajem, pri tom ne mislim na godine. Zdravih stavova i rezona. Zove me da vidim stancic koji je nedavno kupila. Pitam da li joj nesto treba za novi dom. Kaze: iskreno, od krupnijih stvari nedostaje mi jedino muz.

Pitam svog “doknassmrtnerastavi” sta misli o braku. Naviknut da bezi u cinizam kad god ne zna sta da kaze, odgovara mi da bi se ubio sa petnaest da je znao sta ga ceka.

Svi zelimo ono sto nemamo, to je valjda neki prirodni nagon koji nas gura napred. To je tako i u glupostima- crnkinje peglaju kosu, Evropljanke stavljaju mini-val. Da li su samoca sa ili bez ocajanja, zivotarenje ili dozivotno menjanje partnera jedine tri opcije koje je doneo 21. vek? Da li je brak prevazinje institucija?

Nocas oko dva i petnaest zazvonio mi je mobilni telefon. Nije da nekad uspem da zaspim pre cetiri, ali zvonjava telefona u to doba noci nikad nije prijatna. To sto me je zvao neki answer sa private number samo je pojacalo strepnju.

-Halo?

-Posalji mi Plazmu!

-Molim?

-Odmah mi posalji Plazmu!!!

E, sad moram da ispricam mali uvod. Moj najbolji prijatelj zivi u Nju Jorku. Tamo je otisao pre pet, sest godina nakon sto je ovde dve godine patio za zenom svog zivota koja je, pogodjena raznim porodicnim i licnim nesrecama, digla ruke od ovoga i otisla, ne bas trbuhom za kruhom, ali za minimumom ljudskog dostojanstva u svakom slucaju. Oboje su, naime umetnici, vrlo uspesni i sposobni i ideja da gude u nekom orkestru za platu od dvestotinjak evra (i to pod uslovom da imaju srece i ubace se u isti) nije im se dopadala. Moje uspomene vezane za njih odnose se na svakodnevnicu i nekako nam je svima bilo tesko da podnesemo taj rastanak. Godinama smo se zivkali u neka nedoba jer je ta vremenska razlika ne znam ni ja vise kolika (uvek omasim kad pogadjam koliko je sati kod njih, pa mi se smeju), ali uglavnom, mi smo docekivali Novu Godinu, on je imao cas, ja sam se udavala, oni nisu uspevali da se razbistre zasto ih deset pijanih budala zove u sred noci i peva im neke nerazumljive tekstove i slicno. Svaki put kad bi dosao ovde osecao se lose sto nije u toku, sto se poamerikanizovao, a onda je stvar nekako “legla”, dobio si ono po sta si i otisao i to je u redu. Tvoj zivot! Bili smo bas pateticni, svi mi skupa, dok se nismo navikli na situaciju. I sad, sta je, tu je. Mejlovi, facebook, skajpovi, cuda…dobro je. U kontaktu smo, sto bi rekli u onoj telekomovoj reklami od pre par godina. Ili nije bila telekomova?

-Neno, da li bi bila ljubazna da mi preciziras GDE mislis da kupim Plazmu u ovo doba noci i kako da ti je posaljem?

-DHL-om, otkud znam, posalji mi je!

To sad njegova jel’te supruga (a u medjuvremenu naturalizovana u moju odlicnu prijateljicu jer kog cete muskarca naterati da pise mejl duzi od pet prostoprosirenih recenica).

-A mora nocas?

-Jaoooo, izvini! Znas sta…jede mi se Plazma torta. Moram odmah da pojedem parce ili u narednih sat vremena. Posle ce biti kasno! (jesam li napomenula da je glavna junakinja u blagoslovenom stanju?)

-I?

-I nista! Probala sam sa….(slede neka nerazumljiva imena sweety, honney i tako nesto biskviti), pokupovala sam pola marketa i NISTA! To nije to! Svi keksovi lice, ali ni jedan na Plazmu!

-Znas sta! Idi, leci se!

Tup!

U svakom slucaju, ako ovo nije brend, ne znam sta jeste.