kod MAGI

jutros me je u sedam probudio nadrndani matori komsija da pomerim auto da bi on mogao da isparkira svoj (tako se mi parkiramo ovde, u dzungli,  jedni drugima po glavama, slazemo se kao tetris). popila sam kafu i krenula sa klincima putem vrtica.

prethodnu noc u dva i deset takodje su me probudili da pomerim auto.

umorna sam i u predinfarktnom stanju zbog kola sa kojima ne znam gde cu.

ali sve to ne moze da pokvari moje raspolozenje i cinjenicu da:

-je jesen, moje omiljeno godisnje doba, da su sve postojece boje skoncentrisane u svakoj tacki u koju pogledam.

-sam danas bila na sajmu knjiga i opet, kao najveci mediokritet kupila vise knjiga nego sto sam planirala, i previse verovatno. neke od njih sigurno necu procitati nekoliko meseci, ali bila sam, bila, i to je to.

-sam u moru poznatih i polupoznatih ljudi koje sam srela na tom istom sajmu, kojima sam kulturno klimala glavom i poenkima pruzala ruku videla jedne poznate, tople oci i setila se kako me zasmejavaju i slusaju sa razumevanjem i koliko mi znace te oci i jos nekoliko ociju.

-sam uspela da kazem: izvini voljenom bicu koje trpi moju histeriju u punom jeku i obimu.

srecna sam, majke mi.

ovih dana jedna moja prijateljica ima u kuci malu goscu. gosca je dosla iz jedne bivse nase zemlje nekoliko vekova ispred nas i okviru manifestacije radost evrope. zamirisale su mi neke davne jeseni i horske probe: „budi se afrika, komesa azija, place amerika i ceo svet. ubijen luterking, ubijen kenedi, sta li nam donosi novi dan…“ imala sam desetak godina i jedva znala ko je luterking. ako sam uopste i znala, ne secam se.

necu da nastavim ovaj tekst. tako mi doslo. htela sam da pisem kako sam na jednom koncertu „pekinske patke“ prvi put videla izivljavanje. grupu ljudi koji cokulama sutiraju nekog nesrecnog crnca koji je nekim nesrecnim slucajem tuda prosao. i kako sam posle nocima sanjala njegovo krvavo lice i kako vice: upomoc, LJUDI! i kako mi je neko ukrao cvece ispred vrata koje nije nesto posebno, ali sam ga dobila od tetke mog muza kad smo se uselili u nas prvi stan i vucaram ga sa sobom kroz sedam godina i sedam stanova i podseca me na dane kada nismo imali trosed u dnevnoj sobi, ali smo imali cvece. jbt, neko mi je to uzeo ispred vrata. a tesko je. i veliko. nije mogao tek tako da ga pronese kroz ulicu. i nebitno. a da! i jos kako je moja mama stala u moju odbranu jedan jedini put u zivotu. stvarno, samo tad jednom i nikada vise kad joj je na vrata dosla mama od neke devojcice koja je isla sa mnom u razred i rekla joj da ja maltretiram njenu cerku i da je zezam zato sto nema skupe patike. moja mama je izbacila napolje i rekla joj: da ste mi bilo sta drugo rekli, poverovala bih vam, ali da moje dete spominje skupe patike, to vam ne verujem i tacka. ali necu da pisem o svemu tome jer cu se rasplakati. jer ja vise nisam za ovaj svet, ili on nije za mene. laku noc!

kad ja uspem da nadjem karte za pozoriste, moj me zmu odveze do zgrade istog, a onda produzi u bioskop. sam samcat. sto se mene tice, samo lud covek ide sam u bioskop, ali on i nekoliko mojih bliskih prijatelja to upraznjavaju, pa bolje da cutim. voli covek film vise od predstave, ali o toj razlicitosti sam vec drvila. pre neki dan mi je uslovio da ce ne secam se sta raditi sa mnom ako ja s njim posle idem u bioskop. rece da je tarantino u pitanju, u redu je, volim tarantina. gledali smo taj neki apokalipticni film i mnogo sam se nervirala dok sam ga gledala jer je film prepun izivljavanja ljudi nad drugim ljudima, a stoka u bioskopu likuje i smeje se k’o lud na brasno kad neko nekog ponizi. zivo me zanima zasto se svi poistovecuju sa junacima i pobednicima. sto bre ne zamisle da su malo u kozi tog nesrecnika nad kojim se neko izivljava? al’ dobro. moja skolska drugarica je filmski kriticar i kad je pitam: kakvo je to i to sto je ovorilo fest, ona kaze: sranje! ja naucila da filmski kriticari treba da se izrazavaju kratko, jasno i ostro i kad se zavrsio film rekla: e, kad smo mi snimali otpisane. moj mi covek rek’o da sam seljanka. eto sad!

a kad smo kod otpisanih, moj sin ih gleda netremice i navija za svabe. tako kaze. zasto sine za svabe, pa ovi drugi su nasi? kako nasi kad su partizani? jesi rekla da u ovoj kuci niko nece navijati za partizan? e pa sad! nije mu losa ta logika, ali kako da to objasnim detetu od cetiri godine? danas mi u kolima dete kaze: mama, pusti mi pesmu o ratnicima     ubih se razmisljajuci sta mu je to, a on covek trazi mars valkira. ko ti bre rek’o da je to o ratnicima? pa, niko, cujem. ratoboran mali. nacisticki nastrojen. dal’ to ima neke veze s tim sto mene u kuci zovu helga? a nisam, pa, znate me.   

neka komsinica u novoj zradi rekla mojoj gospodji mami da zna ko sam ja,  jer sam ja jedna energicna, plava zena. ko bre energican? otkud ona to zna kad ja nikog ovde nisam videla? mozda te nije videla, kaze gospodja mama, mozda te je cula. helga, jbt!

na spomeniku mog oca stoji fotografija na kojoj je bez kravate! ja sam birala fotografiju, zasto sam izabrala bas tu? od oca sam nasledila stan. ne, dva stana. onda jos ponekad napornu samokriticnost. prenaglasenu emotivnost. sklonost ka dramatizovanju. kad bolje razmislim, zapanjujuce je koliko malo vremena smo proveli zajedno, a koliko licim na njega.

kisa ce.

ovo je ono varljivo doba godina kada lepe devojcice istrcavaju iz kabina u haljinama koje im lose stoje i vicu: mama! mala i velika matura. vazduh je prenabijen ocekivanjima, a meni je to smesno. i lepo. i tuzno. i drago.

moj otac je uvek nosio kravatu!

bavim se prodajom snova. davanjem instrukcija za lakse prezivljavanje. introspekcija je sranje. niko se nikada ne promeni stvarno. ljudi se vrte pet stepenika gore-dole. pa u krug. vole da bude brzo i da ne boli. a to ne moze. mora da se radi. neprekidno. i da se trpi. tolernciju su izmislili kad su ubili ljubav. i trpljenje zbog ljubavi. a moze i kao odluka.

-kako si?

-dobro, onako, imam bas jaku migrenu, …

-nista mi o tome ne pricaj! boli me: ………………………………………………………………………………………………………. ………………………………………………………………………………………………………. …………………………………………………………………………………………………………. …………………………………………………………………………………………………………

nisam tacno upamtila taj trenutak, ali ako razmisljam o tome, mogu da se prisetim:

-kako isprobavam neku bluzu kod sestre u stanu. skidam se, a njena cerkica od nekih dvanaest godina pilji u moje grudi i nasmejano kaze: „tetka, opusteno!“, ili

-neke svadbe, svi su egzaltirani pojavom trubaca, a neka tetka pokusava da ukapira sta sam uradila sa prethodnih deset godina svog zivota koliko me nije videla. dere se ravno u moju usnu skoljku: „jel’ tvoj muz onaj prosedi gospodin prekoputa?!!!“ , ili

-sve tako nekih slicnih momenata…mazanje kreme po licu u nedelju ujutru…ko je ova sto me gleda iz ogledala???!!!, usputni trenuci, svakodnevni…bez veze…

tek, ukapirala sam da su godine prestale da dolaze i pocele da prolaze! prolaze, hej! dakle, vreme ide! ide i skupo je…nema vremena za bacanje, pa vi kako hocete!

dobar mi ovaj novi avatar, otvara me u struku…         nego, drugo sam htela…

moj smo covek i ja dva razlicita sveta! al’ totalno! ako kaze da mu se nesto svidja, ne moram ni da gledam, znam da mi je odvratno. ako su deca dosla da me pitaju da li smeju nesto da urade, znam da im je on to vec zabranio, pa pitaju i mene. jedna od nasih prvih zajednickih fotografija je u delfima, pored kamena za koji su stari grci verovali da predstavlja centar sveta. drzimo ruke na njemu, on gleda u levo, ja u desno. prvi put kad sam ga videla u zivotu lila je kisa kao iz kabla. ja krenula kuci sva srecna sto lije prava prolecna kisa i sto cu da singing in the rain, on ustao brze bolje da me odveze kuci da ne propadnem po tolikom pljusku i vremenskoj nepogodi. ja ga gledala k’o da je pao s marsa, on mi objasnio da se kise boji kol’ko i zmije i da je to – to sto se tice njegovih strahova. ja volim da mi se svaki dan kaze nesto lepo, on smatra da je to cisto rasipanje reci kad se to podrazumeva. svaki dan ocajavam sto mi ne ubere neku ruzu iz dvorista njegove mame, on kaze:  sta ce ti bre to cvece, samo me gusi, ne mogu da disem. i tako redom.

pre neko vece, ja ga zamolila da trkne do pekare, dobila sam napad gladi. on otis’o k’o svaki posten covek po kiflu, a vratio se sa buketom djurdjevka i nekom grafikom palate albanije.

-sta ti je to, budalo?

-djurdjevak, vidis valjda

-vidim, a znas ti kako to mirise, ima da se ugusis do ujutru

-pa, znam, al’ prodavao neki deda to cvece i ove grafike ispred pekare, a ima preko sto godina..bilo mi nesto zao. kaze, bio je na solunskom frontu i predratni je arhitetka, pa tako radi te grafike i od toga zivi. stavi to u onaj budzak s ostalim papirima, cvece baci, jbg!

o zemljo, srbijo!

imala je sapke neki post koji je pocinjao sa „kad bi svi moji prijatelji znali“, a zavrsavao sa „ne bih imala ni jednog prijatelja“. e, ja resih da proteram kroz gusto sito sve sto se nazivaju istim.

ja sam prvak sveta u ciscenju lignji! odsecem pipke, povadim ono gadno, operem ih, sve u jednom potezu…i onda ih bacim jer mi se gadi da ih jedem.

i tako…imam gomilu beskorisnih vestina. recimo, umem da slusam ljude. al’ sta cu ja s tim, nemam pojma.

sad, okolo, naokolo, ko kisa oko mahlatinog rodnog grada, ali dobro. rizikujuci da me drnch ispise sa spiska normalnih, priznajem javno i svecano da sam ponosni vlasnik profila na fb-u. to je korisno zbog tako puno stvari. kazu ljudi, a ja im verujem. korisno je, recimo, da te posle petnaest godina uspesnog izbegavanja pronadje skolska drugarica pored koje inace prodjes, ali bez pardona, kad je sretnes na zemunskom keju kako seta decu, dok ti setas svoju. onda se zabezeknes kad ti na fb saopsti da ima decu i da ih seta po zemunskom keju. i onda se druzite online i razmenite brojeve mobilnih telefona koji nisu postojali u srecna vremena kad ste pohadjale skolu. onda ti se ona uvali u kucu, zivot i virtuelni prostor. i nema pomoci. u 2:15 nocu stize mi poruka: jel’ spavas? jok, brisem prasinu i cekam da mi ti postavis neko pametno pitanje. ona ne moze da spava, posvadjala se sa muzem i blago meni sto imam muza koji se ne svadja i bas mi zavidi i voli sto sam je saslusala jer ni sa kim ne moze da prica kao sa mnom…pa, znamo se tolike godine. otkud ona zna dal’ se moj muz svadja ili ne, pojma nemam. nikad me nista o njemu nije pitala, niti mu je oci videla, na cemu mi zavidi, jos manje znam, al’ se najezim kad mi neko kaze da mi zavidi, dobijem poriv da se istusiram odmah!  nego, da te pitam – zasto te neki ljudi na fb oslovljavaju sa magi? u dva i dvadeset pet? u dva i dvadesetpet me pitas zasto me neki ljudi oslovljavaju sa magi? zato sto mi je to nik na blogu. na kakvom blogu? na mom blogu? jaoooooooo, divno, pricaj mi o tome. hocu, ali sutra. sutra? super, idemo na kafu cim ustanem!!!!!

e dobro! otisla sam da pijem kafu sa njom u obloznjoj igraonici i nasred njene tirade o muzu, svadjama, izneverenim ocekivanjima i drugarstvima dok ne pomremo, izvadila sam iz tasne mobilni telefon. raspravljala sam sa mahlat o muzikantima,i taman sam pocela da se smejuljim, kad ova moja povampirena prijateljica upita sta radim. blogujem, odgovorih ponosno, k’o nosilac najvecih drustvenih priznanja. molim? blogujem, sta molim! nije ni platila kafu, pokupila je decu i otisla u nepoznatom pravcu….za narednih petnaest godina.

ne mogu da povezem svoje misli. na primer: secam se da sam vodila razgovor sa covekom. secam se razgovora, secam se i da mi covek sedi sa desne strane i sta govori, ali ne znam ko je to. cak ni da li je musko ili zensko, plavo ili zeleno, nista…misli mi lutaju. „glava mi je prazna“ tako bih napisala da sam u srednjoj skoli. profesorka bi mi podvukla kao stilski neispravno i dopisala da moja glava nije menzura. (stalno nam je govorila da je neispravno reci: „pada mi na pamet“ i nikad nisam saznala kako je pravilno reci kad neocekivano dobijemo neku ideju…nema veze…iznenadnih ideja odavno nema.)

videla sam komentare na zihernadlinom blogu. trazili smo je tamo. zasto tamo? da li nasi blogovi oslikavaju nas mnogo bolje nego sto to cini neka nasa svakodnevna rutina. zihernadlu sam upoznala na blogu. na nekom drugom blogu. na jednom mestu od koga nisam ocekivala nista. tamo sam srela i jednu blesacu koja me je nedavno ostavila samu u svojoj kuci.ne samu. ostavila me je sa jednom damom. mi smo je cekale da zavrsi nesto neodlozno. damu sam videla prvi put u zivotu, ali sam imala osecaj da mogu da joj kazem: aj, molim te, daj mi casu vode. u blesacinoj kuci, u kojoj je ona prvi put. nismo razgovarale o miladinu kovacevicu, svetskoj ekonomskoj krizi i ostalim zgodnim temama-izgovorima da se nesto prica, a ne kaze nista. razgovarale smo o sebi. bilo je lako i jednostavno. znamo se sa bloga. nisam merila reci, nisam je procenjivala, jednostavno smo razgovarale. to je bez veze, obican susret, tako malo, a mnogo vise nego sto sam uspela sa ljudima koje sam sretala na nekim otmenim i angazovanim mestima; nekim ljudima u koje sam puno ulozila. u cemu je stvar? zasto me nesreca koja je zadesila nekog koga znam sa bloga pogadja toliko da se osecam lose sto uopste pisem po blogu, sto se smejem i pokusavam da budem duhovita…ko smo mi i zasto ovi redovi govore tako puno o nama u sustini…cak i kada pisemo bezvezne i bezlicne kolaze…