„I drugi ljudi…“ pokusala sam da lamentiram nad svojom sudbinom, ali ledeni pogled upucen preko soljice iz koje je R pila kafu me je sasekao u delicu sekudne.

„Drugi ljudi? Drugi ljudi nemaju dete koje je imalo maligni tumor i sta sad?“ Pauza. Dugacka. Znam sta je protrcalo u toj pauzi, secam se, kako bih mogla da zaboravim. „Nemoj, molim te, da razmisljas o drugim ljudima. Kad te molim“

Uzasno sam se postidela. U nekim od svojih najocajnijih trenutaka, kada vise nisam mogla da se izborim ni sa trenutnom situacijom, ni sa onim sto me mozda ocekuje, ni sa svojim strahovima, ni sa zivotom uopste, u svojim odvratnim, pakosnim mislima uzimala sam za primer bas nju, moju prijateljicu koja mi uvek jeste bas to, prijatelj. Zavidela sam joj na jednoj vrsti slobode koju ona ima, a meni je, eto, nepravedno uskracena. Sada sedi preko puta mene i kori me, nehotice, za sve te odvratne misli koje nose radni naslov: zasto ona moze, a ja ne?

Zabrljala sam. Zato sto sam iz jedne dugacke price istrgla samo jedan mali segment i zaboravila da svako dobije koliko moze da ponese i uvek sa odredjenim razlogom. Tako da, kada sledeci put pocnem da razmisljam o tudjim zivotima…znam sta cu!

‘Ćes da turim jednu, ti i ja da popijemo dok se oni ne vrate? A gde idete na ronđendan? A,  znam, kod onoga što mu je otac pop, gde beše? Jeste, tamo sam ja išla svake godine na veliki petak dok mi je noga bila zdrava, jebem ti život kad sve na mene. Tamo je sestra od ovoga tu, preko puta imala kuću, jaooo, koliko je puta ona tu dolazila sa švalerem. Nije imala muža, nego samo tog švalera, on joj je i dete napravio, posle ju ostavio stan, nego znaš, njen otac nije hteo ni da čuje da mu uđe u kuću sa švalerem, pa onda ona ga dovede tu i tako, ja skuvam kafu oni popiju, iiiii koliko sam ja kafa samo skuvala. Čim dođe leto, a ja otvorim sezonu, pitaj ih, svi znaju. Nego da te pitam: gledam pre neko veče ona’ kviz. Onaj, što ide ponedeljkem. Uze čovek osamsto pedes iljada za dvaes pet minuta, a sve dolaze neki bogtepita odakle, karakušljivi, dtebogsačuva, i uzimu pare, svepljušti, imaš nekoliko i pitanja i kolko oćeš pomoći, ako ti nešto nije jasno, pitaš publiku i oni ti obljasne, pa ja baš kažem moje Aleksandre, zašto se vas dve ne prijavite, imate te škole i sve to, ona bre zna, pripostavimo kad ona’ čita pitanje, ona odgovara i pre nego što iskoče odgovori. Onaj baš voditelj kaže, svaki put kad završava kviz: prijavte se ljudi, nemo da se ne prijavite, na štete nećete da bidnete. Pa, jel’ možeš s tom peglom? dobro, ako je samo da prepeglaš, nemo’ čovek da ti ide kigođ krpa, ja sam volela moj starac uvek da je po propisu, eto sad deca kažu: ajde, baba šta više pričaš o tom starcu kad te tuko sve mi znamo, pa jeste, znaš, istina je, tuko on mene, al ja njega zatapka i sad dvaes godina krckam njegovu pemziju. Ma, ne valja ti to ništa, ja sam imala onu žarnjaču, znaš. El, znaš ti šta je žarnjača? Ja volim, znaš da gledam onu šarenicu, uvek ima da se pogađu neki predmeti, ono sve što je pre bilo, pa ne znaš ti, dobro, pripostavimo još si mlada, uzimu ljudi nagrade, jedna žena, ne znam šta je pogodila i odnela kući tepih pet sa pet sa čvorovima. Ima, kaže celu sobu da pokrijem, znaš šta je, i došla jedna on je pita šta je to, ona kaže, ne sećam se ja Daca će znati da ti kaže i on ju reko: jeste, ženo, bravo, ideš u Banju sedam dana sve besplatno i da povedes koga hoćeš. Pa donesu sve tako neke stvari starinske, one niti što se tke, to sam ja pravila s mojema rukama, pa motovilo, pa brdilo, pa brda, iha! Nema, paz’ ja šta ću da ti rečem: sve se, bre, vraća na staro i ima da bidne ko pre, a ne ko ja onomad kad su me vozili kod onog lekara ti što si rekla, pa gledam, to su neke kuće, neke fabrike, pa nije to ona’ svet ja što znam i nije to moja planeta. Ej, el znaš ti da nas zemlja više ne mož’ da izdrži. Ima da pukne na pola i svi da propadnemo! E, tako, isključi peglu i stavi ovde, znaš da ne zapali nešto. i Uzmi sad te novine, pa mi reci jer su ufatili one što opljačkali one pare? kako nema, pa piše ti tu, na naslovne strane: na Zvezdari upali čoveku u kuću upokupili mu tolko i tolko para, i? kako nema daj da vidim, a jes, ne vidim ja to. Evo, već su se vratili, a nismo čestito ni progovorile!

Cekajte malo…imam i ja babe, dede, tatu, i tetku, striceve…ili ih nemam vise, to je vise pitanje vaseg odnosa prema zagrobnom zivotu nego pitanje za ovu temu…u svakom slucaju, mogla bih da imam uspomene:

na letovanja u Rovinju i onom stanu tik iznad autobuske stanice

na hleb namazan eurokremom i „ja hocu da mi bude pola crno a pola belo“

na „necu da probam farmerke, zasto on moze da dobije mini liniju, a ja ne mogu majmuna koji se prevrce“ u Studgartu

na najduzu rec na svetu koju su beogradski trgovci izgovarali u opkladu, a ja je naucila za jedno poslepodne

na skupljanje kestenja u Ruskoj ulici dok ono bezi kotrljajuci se prema Sajmu

na lubenicu u ponoc na Kalenica pijaci

na „udji sama u taj Mek, meni to lici na studentsku menzu, kad vec moras sve da probas, ko majmun“

na picu u Snezani nedeljom poslepodne, ali samo zimi

na konak Knjeginje Ljubice posle toga

na hipodrom i konjske trke nedeljom poslepodne leti  i tihu mantru da pobedi „tacan“ konj jer to znaci veceru van kuce

na tablic i preferans i najstrasnije psovke „juce si se ispilila i ti ces mene da ucis“

na punu kucu studenata i „stavi tri kafe“

na „daj i meni jednu cigaru sta blenes“

na „ko ti je taj bilmez“ i obavezno bilmez

na pino s.

na pun kofer kravata s kojima ne znam sta da radim

na mimoze skembane u akten tasnu ili pod kaput

i na mnogo toga…

mogla bih…ali nemam….nikada ne razmisljam o tome, ne secam se, a prestala sam i da sanjam…a zasto?….pa, ne znam…kao da su moja secanja pocela onoga dana kad sam se s drugog sprata smandrljala medju dvesta ljudi u beloj haljini…i ne secam se nicega pre toga…a morala bih…krajnje je vreme…

Imam ja jednu tetku.Dobro,nije mi rodjena,ali drugu nemam,pa citajte ako hocete, a ako ne,sta da radim.Potpuno sam zaboravila na nju,kao sto sav posten svet zaboravlja one koji mu nicim izazvani pomognu u zivotu.Atajlo me je podsetila na nju prvo jer imaju isti nadimak,a onda i zato sto su iz istog kraja.Ta moja tetka je od onih ljudi sto imaju jako zanimljiv zivot ali da se desava nekom drugom.Dobra je kao ‘leb i mogli biste sa potpunom sigurnoscu da se kladite da ce uvek reci kako jeste.Udala se sa 19 godina za mog tecu Zorana koji je bio stariji od nje 23 godine.On je po zanimanju bio jedan vrlo duhoviti i svima simpaticni boem.Umeo je,recimo,vrlo simpaticno da dodje kuci u tri ujutru i da svuce jednim elegantnim potezom sve sa kompletno postavljenog stola. Ili da proda svoju porodicnu kucu i vrlo simpaticno prebaci zenu i dete u stan za koji se cela tri meseca posle njegove smrti ispostavilo da je iznajmljen,a ne kupljen.Ipak ga je volela kao Boga i rekla je da bi vise volela da smo svi skocili u Dunav nego da je on umro.Posle je malo pila i igrala preferans.Pa se udala opet za jednog Rusa.Videla sam da se vracala kod mog brata.Kazu nije bila srecna.Onda su isli na vikend da probaju nesto da promene.I promenili su.Tecu Rusa izujedali su strsljeni i umro joj je na rukama.Onda je malo vise pila.I malo odlutala.Zivot joj je namenio da plete dzempere u nekom podstanarskom stanu i vidja svoje unuce po dopustenju jednom mesecno,a ja se danas nesto mislim,sta li bi joj dodelio neki prosecan pisac da je tetka nekim slucajem u knjizevnosti,a ne u zivotu?

Nije uzalud moja uciteljica drzala na zidu ucionice kartonce s ove cetiri reci. Evo sada, nekoliko decenija kasnije, znam kao iz topa koje se to cetiri negacije pisu zajedno. Pa malo li je?
Nedelju dana sam dobijala providnu tecnost kroz providnu cevku u svoj krvotok. Dobila sam tim putem pet grama hormona koji ce mi pomoci u necemu (a javicu vam i u cemu cim otkrijem), a iz mene je nepoznatim tokom (jer drugu cevcicu nisam videla prikacenu, a nisam ni osetila ubod) iscurela pamet za koju sam verovala da je posedujem i moj poznati cinizam. Sad se vi podsmevajte mojoj nevolji, ali moram biti veoma zadovoljna trenutnim stanjem i cinjenicom da znam koje se cetiri reci pisu zajedno s negacijom u nasem jeziku.