kod MAGI

nikad se ne vozim autobusom. mislim, ne mogu, razumete? to je moj mali hir. odrecicu se frizera, nosicu cipele od prethodne godine, ili one tamo, uopste mi nije bitno. garderobu menjam kad mi se prethodna pocepa. radije cu u kafani ostaviti 5000 nego u butiku jednu, takva mi narav. mogu dsa ne jedem, mogu sve, ali da udjem u autobus, jok. ta moja odbojnost prema autobusu je pocela polako da prerasta u fobiju od gradskog prevoza. panicno grickam nokte ako bas moram da se uputim nekud bez naseg cetvorotockastog ljubimca, prebiram po pamcenju kud li se dede najbliza taksi stanica, ako se ne setim u roku od odmah, pocinje da me obliva znoj, otkud znam dal hladan, ili ne, u panici sam!!!
e, neces magi, majci, ima da odrastes, kazem ja sebi juce i uputim se kod sestre na slavu autobusom. istina, ona zivi cele tri autobuske stanice odmene, ali dobro, i to je nesto. dva posle podne, ja, kesa pica, pokloncici za klince, moja tasna, torba sa decijom presvlakom i dvoje dece. avantura! dakle, kad smo se konacno dokopali autobusa i nekako seli, shvatila sam da ovi savremeni autobusi imaju red stakla, pa red duplog stakla, pa red lima, pa prozorcic, tek da se zakunes da nisu hermeticki zatvoreni. ovo nije bilo od napada panike, pocela sam da se gusim stvarno. odmakao cika dvesta metara uzbrdo (jesam li napomenula da sestra zivi tri stanice uzbrdo) i stao….ljudi poceli da psuju, pa da padaju u nesvest, on nece da otvori vrata jer je to pravilo sluzbe (jebem ti sluzbu) i tako…na sledecoj stanici poizlazilo ih osamstopedeset i sedam i sad sam na konju, mogu da disem. ali, ne lezi vraze, buduci da se vozimo na osamdesetidevet stepeni celzijusovih bez oksigena, moje mladje mladunce zaspi snom pravednika znojeci se na mojoj pazljivo peglanoj kosulji. sminka mi se sliva niz lice, postaje tragicno. nakon sto je stajao u nekakvoj ne znam zasto napravljenoj koloni oko pola sata, cika vozac se iznervirao i mrtav hladan prosisao sestrinu ulicu. trebalo je naime da skrene levo, a o nje covek nastavio dalje. uzalud je bio placi skrgut zuba, on je vozio i vozio, kao da je sa svojom sopstvenom zenom u kolima, pa se malo iznervirao, ali samo neka ona ocuti dva minuta, brzo ce ga proci. skrenuo je neznamnijakolkoulica dalje i stao psujuci usput na nekom busmanskom jeziku. izasla sam i uputila se prema sestrinoj kuci prolazeci pored navijaca zemuna koji su se spremali za okrsaj sa partizanom. svi su bili pijani…ali to je neka druga prica.
i posle, neka mi neko kaze da se vozim autobusom. necu, pa makar prepesacila svet ili nikad ne makla iz kuce!