kod MAGI

Ivana i Dragan

Znaju se iz osnovne skole. Godinama su bili najbolji drugovi. Zaljubljeni su od punoletstva. Ma, zaljubljeni su oduvek, tada su samo shvatili da jesu. Ako postoji ljubav „dok nas smrt ne rastavi“, to je to. Njihov zivot ima sve preduslove da bude bajka. Ona sedi kod kuce i brine o njihovoj bebi dok on zavrsava fakultet, izlazi, kaze da ne zeli da bude nesrecan pored nje, hoce da ima slobodu. On gleda u nju kao u Boga. Posle deset godina, ona je potrosena, prevarena, nalazi poruke sumnjivih sadrzina u telefonu, on kupuje donji ves raznih boja i materijala kad polazi na sluzbeni put. Ogorcena je. Kaze jos tridesetak godina, nece zivot valjda duze trajati. I pita me sta da uci svoju decu, da li je brak prevazidjena insitucija.

Tamara

ima dvadeset i cetiri godine. Mlada je, lepa, pametna, obrazovana, duhovita, svoja. Zna sta hoce. Kaze da ima probleme kao zena u klimaksu. „Nadji decka“, kazem joj, „kritetijumi su jedno, ali hormoni rade svoje“. Kaze da joj ne pada na pamet, da sa hormonima moze da izadje na kraj, a sa budalama ne.

Goran

Ne volim da olako koristim reci naj, nikad, uvek…, ali mogu da kazem da je najduhovitiji i najinteligentniji covek koga sam srela. Ne na prvu loptu. Nekako je stidljiv. Morala sam da ga vidim u niz situacija da bih to shvatila. Nije nametljiv. Zakleti pristalica monogamije. Ima lepu zenu. Veselu. Ona secka voce za saltu u kuhinji i place. Kaze da ne moze da izadje na kraj sa njim, da je nervozan i stalno vice, nema strpljenja za decu. Kaze da ga trpi zato sto je tako naucena. Htela je da rodi trece dete, ali bi ga ipak zadavila.

Dusica

je magistar. Radi u skoli.  Jedna od retkih odraslih osoba koje poznajem, pri tom ne mislim na godine. Zdravih stavova i rezona. Zove me da vidim stancic koji je nedavno kupila. Pitam da li joj nesto treba za novi dom. Kaze: iskreno, od krupnijih stvari nedostaje mi jedino muz.

Pitam svog „doknassmrtnerastavi“ sta misli o braku. Naviknut da bezi u cinizam kad god ne zna sta da kaze, odgovara mi da bi se ubio sa petnaest da je znao sta ga ceka.

Svi zelimo ono sto nemamo, to je valjda neki prirodni nagon koji nas gura napred. To je tako i u glupostima- crnkinje peglaju kosu, Evropljanke stavljaju mini-val. Da li su samoca sa ili bez ocajanja, zivotarenje ili dozivotno menjanje partnera jedine tri opcije koje je doneo 21. vek? Da li je brak prevazinje institucija?

Nocas oko dva i petnaest zazvonio mi je mobilni telefon. Nije da nekad uspem da zaspim pre cetiri, ali zvonjava telefona u to doba noci nikad nije prijatna. To sto me je zvao neki answer sa private number samo je pojacalo strepnju.

-Halo?

-Posalji mi Plazmu!

-Molim?

-Odmah mi posalji Plazmu!!!

E, sad moram da ispricam mali uvod. Moj najbolji prijatelj zivi u Nju Jorku. Tamo je otisao pre pet, sest godina nakon sto je ovde dve godine patio za zenom svog zivota koja je, pogodjena raznim porodicnim i licnim nesrecama, digla ruke od ovoga i otisla, ne bas trbuhom za kruhom, ali za minimumom ljudskog dostojanstva u svakom slucaju. Oboje su, naime umetnici, vrlo uspesni i sposobni i ideja da gude u nekom orkestru za platu od dvestotinjak evra (i to pod uslovom da imaju srece i ubace se u isti) nije im se dopadala. Moje uspomene vezane za njih odnose se na svakodnevnicu i nekako nam je svima bilo tesko da podnesemo taj rastanak. Godinama smo se zivkali u neka nedoba jer je ta vremenska razlika ne znam ni ja vise kolika (uvek omasim kad pogadjam koliko je sati kod njih, pa mi se smeju), ali uglavnom, mi smo docekivali Novu Godinu, on je imao cas, ja sam se udavala, oni nisu uspevali da se razbistre zasto ih deset pijanih budala zove u sred noci i peva im neke nerazumljive tekstove i slicno. Svaki put kad bi dosao ovde osecao se lose sto nije u toku, sto se poamerikanizovao, a onda je stvar nekako „legla“, dobio si ono po sta si i otisao i to je u redu. Tvoj zivot! Bili smo bas pateticni, svi mi skupa, dok se nismo navikli na situaciju. I sad, sta je, tu je. Mejlovi, facebook, skajpovi, cuda…dobro je. U kontaktu smo, sto bi rekli u onoj telekomovoj reklami od pre par godina. Ili nije bila telekomova?

-Neno, da li bi bila ljubazna da mi preciziras GDE mislis da kupim Plazmu u ovo doba noci i kako da ti je posaljem?

-DHL-om, otkud znam, posalji mi je!

To sad njegova jel’te supruga (a u medjuvremenu naturalizovana u moju odlicnu prijateljicu jer kog cete muskarca naterati da pise mejl duzi od pet prostoprosirenih recenica).

-A mora nocas?

-Jaoooo, izvini! Znas sta…jede mi se Plazma torta. Moram odmah da pojedem parce ili u narednih sat vremena. Posle ce biti kasno! (jesam li napomenula da je glavna junakinja u blagoslovenom stanju?)

-I?

-I nista! Probala sam sa….(slede neka nerazumljiva imena sweety, honney i tako nesto biskviti), pokupovala sam pola marketa i NISTA! To nije to! Svi keksovi lice, ali ni jedan na Plazmu!

-Znas sta! Idi, leci se!

Tup!

U svakom slucaju, ako ovo nije brend, ne znam sta jeste.