kod MAGI

na spomeniku mog oca stoji fotografija na kojoj je bez kravate! ja sam birala fotografiju, zasto sam izabrala bas tu? od oca sam nasledila stan. ne, dva stana. onda jos ponekad napornu samokriticnost. prenaglasenu emotivnost. sklonost ka dramatizovanju. kad bolje razmislim, zapanjujuce je koliko malo vremena smo proveli zajedno, a koliko licim na njega.

kisa ce.

ovo je ono varljivo doba godina kada lepe devojcice istrcavaju iz kabina u haljinama koje im lose stoje i vicu: mama! mala i velika matura. vazduh je prenabijen ocekivanjima, a meni je to smesno. i lepo. i tuzno. i drago.

moj otac je uvek nosio kravatu!

bavim se prodajom snova. davanjem instrukcija za lakse prezivljavanje. introspekcija je sranje. niko se nikada ne promeni stvarno. ljudi se vrte pet stepenika gore-dole. pa u krug. vole da bude brzo i da ne boli. a to ne moze. mora da se radi. neprekidno. i da se trpi. tolernciju su izmislili kad su ubili ljubav. i trpljenje zbog ljubavi. a moze i kao odluka.

-kako si?

-dobro, onako, imam bas jaku migrenu, …

-nista mi o tome ne pricaj! boli me: ………………………………………………………………………………………………………. ………………………………………………………………………………………………………. …………………………………………………………………………………………………………. …………………………………………………………………………………………………………