kad ja uspem da nadjem karte za pozoriste, moj me zmu odveze do zgrade istog, a onda produzi u bioskop. sam samcat. sto se mene tice, samo lud covek ide sam u bioskop, ali on i nekoliko mojih bliskih prijatelja to upraznjavaju, pa bolje da cutim. voli covek film vise od predstave, ali o toj razlicitosti sam vec drvila. pre neki dan mi je uslovio da ce ne secam se sta raditi sa mnom ako ja s njim posle idem u bioskop. rece da je tarantino u pitanju, u redu je, volim tarantina. gledali smo taj neki apokalipticni film i mnogo sam se nervirala dok sam ga gledala jer je film prepun izivljavanja ljudi nad drugim ljudima, a stoka u bioskopu likuje i smeje se k’o lud na brasno kad neko nekog ponizi. zivo me zanima zasto se svi poistovecuju sa junacima i pobednicima. sto bre ne zamisle da su malo u kozi tog nesrecnika nad kojim se neko izivljava? al’ dobro. moja skolska drugarica je filmski kriticar i kad je pitam: kakvo je to i to sto je ovorilo fest, ona kaze: sranje! ja naucila da filmski kriticari treba da se izrazavaju kratko, jasno i ostro i kad se zavrsio film rekla: e, kad smo mi snimali otpisane. moj mi covek rek’o da sam seljanka. eto sad!

a kad smo kod otpisanih, moj sin ih gleda netremice i navija za svabe. tako kaze. zasto sine za svabe, pa ovi drugi su nasi? kako nasi kad su partizani? jesi rekla da u ovoj kuci niko nece navijati za partizan? e pa sad! nije mu losa ta logika, ali kako da to objasnim detetu od cetiri godine? danas mi u kolima dete kaze: mama, pusti mi pesmu o ratnicima     ubih se razmisljajuci sta mu je to, a on covek trazi mars valkira. ko ti bre rek’o da je to o ratnicima? pa, niko, cujem. ratoboran mali. nacisticki nastrojen. dal’ to ima neke veze s tim sto mene u kuci zovu helga? a nisam, pa, znate me.   

neka komsinica u novoj zradi rekla mojoj gospodji mami da zna ko sam ja,  jer sam ja jedna energicna, plava zena. ko bre energican? otkud ona to zna kad ja nikog ovde nisam videla? mozda te nije videla, kaze gospodja mama, mozda te je cula. helga, jbt!