jutros me je u sedam probudio nadrndani matori komsija da pomerim auto da bi on mogao da isparkira svoj (tako se mi parkiramo ovde, u dzungli,  jedni drugima po glavama, slazemo se kao tetris). popila sam kafu i krenula sa klincima putem vrtica.

prethodnu noc u dva i deset takodje su me probudili da pomerim auto.

umorna sam i u predinfarktnom stanju zbog kola sa kojima ne znam gde cu.

ali sve to ne moze da pokvari moje raspolozenje i cinjenicu da:

-je jesen, moje omiljeno godisnje doba, da su sve postojece boje skoncentrisane u svakoj tacki u koju pogledam.

-sam danas bila na sajmu knjiga i opet, kao najveci mediokritet kupila vise knjiga nego sto sam planirala, i previse verovatno. neke od njih sigurno necu procitati nekoliko meseci, ali bila sam, bila, i to je to.

-sam u moru poznatih i polupoznatih ljudi koje sam srela na tom istom sajmu, kojima sam kulturno klimala glavom i poenkima pruzala ruku videla jedne poznate, tople oci i setila se kako me zasmejavaju i slusaju sa razumevanjem i koliko mi znace te oci i jos nekoliko ociju.

-sam uspela da kazem: izvini voljenom bicu koje trpi moju histeriju u punom jeku i obimu.

srecna sam, majke mi.

ovih dana jedna moja prijateljica ima u kuci malu goscu. gosca je dosla iz jedne bivse nase zemlje nekoliko vekova ispred nas i okviru manifestacije radost evrope. zamirisale su mi neke davne jeseni i horske probe: „budi se afrika, komesa azija, place amerika i ceo svet. ubijen luterking, ubijen kenedi, sta li nam donosi novi dan…“ imala sam desetak godina i jedva znala ko je luterking. ako sam uopste i znala, ne secam se.

necu da nastavim ovaj tekst. tako mi doslo. htela sam da pisem kako sam na jednom koncertu „pekinske patke“ prvi put videla izivljavanje. grupu ljudi koji cokulama sutiraju nekog nesrecnog crnca koji je nekim nesrecnim slucajem tuda prosao. i kako sam posle nocima sanjala njegovo krvavo lice i kako vice: upomoc, LJUDI! i kako mi je neko ukrao cvece ispred vrata koje nije nesto posebno, ali sam ga dobila od tetke mog muza kad smo se uselili u nas prvi stan i vucaram ga sa sobom kroz sedam godina i sedam stanova i podseca me na dane kada nismo imali trosed u dnevnoj sobi, ali smo imali cvece. jbt, neko mi je to uzeo ispred vrata. a tesko je. i veliko. nije mogao tek tako da ga pronese kroz ulicu. i nebitno. a da! i jos kako je moja mama stala u moju odbranu jedan jedini put u zivotu. stvarno, samo tad jednom i nikada vise kad joj je na vrata dosla mama od neke devojcice koja je isla sa mnom u razred i rekla joj da ja maltretiram njenu cerku i da je zezam zato sto nema skupe patike. moja mama je izbacila napolje i rekla joj: da ste mi bilo sta drugo rekli, poverovala bih vam, ali da moje dete spominje skupe patike, to vam ne verujem i tacka. ali necu da pisem o svemu tome jer cu se rasplakati. jer ja vise nisam za ovaj svet, ili on nije za mene. laku noc!