kakav som!

-i?

-i šta?

-ništa, kažem ti, Nenad misli da se ja tebi sviđam.

-i?

-ništa, on kaže da misli da se i ti meni sviđaš.

-dobro, i?

-i šta?

-ništa.

-kako bre ništa, reci nešto.

-šta da kažem?

-kaži…jel’ to tačno?

-ne znam…ti kaži, jel’ jeste?

-jel’ bi ti volela da jeste?

-daaaaj!

-dobro, nije.  jel’ jeste?

-nije.

-’ajmo na čaj!

-hajde!

tako je bilo. ozbiljno. iako sad zvuči smešno. imala sam 19 godina i započela studiranje glupe, beskorisne nauke. bila sam zaljubljena kao tetreb i tresla sam se kao prut. u glavi mi je blinkalo da me je otac učio da kažem uvek istinu, pa makar se svet raspao, i da jedino tako imam šansu da budem srećna, ali tada nisam imala petlju da kažem somu istinu. som nije imao petlju ni za šta. a bio je lep, lepši, najlepši, pa on. tata mu je bio stomatolog  u najlepšem gradu u Šumadiji, imao je sve što se novcem može kupiti, a uz to je imao i stila i neki svoj fazon. živeo je u iznajmljenom stanu na Crvenom krstu, vozio belog juga, poznavao moj rodni grad pet do šest puta bolje od mene i tada jednom za uvek razbucao moj lokalpatriotski koncept. nehotice, kao i sve drugo što je radio. družili smo se puno tih par godina, a onda pobegli od glupe, beskorisne nauke i nikad se više nismo videli.

dobila sam pre neki dan facebook friend request uz prateće pisamce. ‘…..i još mi je zanimljivo kako nas ljudi pamte. ja sam tebe upamtio po onoj bundi propale ruske grofice i ONOM smehu. smeješ li se još uvek tako iz srca i iz sveg glasa? kako si ti mene upamtila? kao soma koji nije imao petlju? kad ćemo da pijemo čaj u platou?’

smejala sam se iz ‘sveg glasa’. ostario je, ugojio se, ima neke zaliske, vrlo duboke, nikada ga ne bih primetila na ulici, takvog. i bilo mi je milo. što je takav…prosečan. i ja bih možda bila pored njega. a nisam. smejem se iz srca! some!