deca su ukras sveta?

mislim da ce glava da mi eksplodira. od pritiska, besa i muke koje ne znam kako da akumuliram.

pokusacu da ispisem ono sto mi zuji u usima, a da ne vodim online dnevnik trudnoce, ovo sto sledi nema veze sa medicinom, ima sa birokratijom, bahatoscu i gluposcu.

jutros sam morala da radim test meni poznat kao double-test, a strucno nemam pojma kako. trebalo bi da citava stvar bude jednostavna. na osnovu moje  krvi, godina i velicine bebe radi se statisticki proracun kolika je verovatnoca da ce dete imati aberaciju na odredjenim hromozomima, ondosno kolike su sanse da dete koje treba da rodim ima daunov i jos neki sindrom. dok sam studirala glupu, beskorisnu nauku, polagala sam nesto malo verovatnoce sa statistikom. zgodna je to igracka, osim sto u vasem licnom zivotu ne znaci bas nista. kada pokupim te rezultate, tamo ce pisati da su mi sanse 1:50 ili 1:50 000 000 da rodim dete sa tim i tim poremecajem. to bi znacilo da ako rodim pedesetoro dece, ili u drugom slucaju pedeset miliona dece jedno od njih ce imati to nesto. i? prvo se smatra ogromnim rizikom, drugo gotovo nepostojecim, ali vi i dalje ne mozete biti sigurni da li je to bas taj pedesetmilioniti put. dakle, nista. samo lupanje glave. rekla sam da necu to da radim, a doktorka mi je rekla da moram jer ako nemam cagu da mi je dete zdravo, ni jedan lekar nece da ga spasava ako na porodjaju nesto krene naopako. nisam imala snage da se raspravljam, uradicu test i gotovo. 

imala sam zakazan pregled “izmedju 7 i 8″. ja sam pristojno celjade koje postuje svoje i tudje vreme. ustala sam toliko rano da sam nasla parking mesto ispred samog gak-a. to se desava jednom u otprilike nikad. 7:00 – salter je zatvoren. oko pedesetoro ljudi ceka u redovima. ok, tu sam se vec iznervirala, ali sam bila ljuto resena da ne dozvolim sebi da klonem na jednom takvom opstem mestu. 7:10 mrzovoljna neofarbana zena podize roletnu na salteru, dok druga ista takva sedi pored nje i jede pogacicu. ili je to bila ista zena? maskota za mediokritet? ne znam. 7:15 – hodnik ispred ordinacije, ja sama u njemu. dve medicinske sestre se setaju na relaciji iz ordinacije – u ordinaciju. jedna je bas mlada, vuce se, deluje nekako nesnadjeno. druga ima podosta godina, uhce, stenje, htela sam da je pitam da li joj je dobro, ali sam se ipak odlucila za: gde ovo treba da predam pristup. odgovor je bio vise nego neocekivan. “ne znam, sacekajte sestru koja radi ovde.” “aha, vi ne radite ovde?” “bas ste drski! radim, vidite da radim!” zapravo ne vidim, vidim da setkas te klompe levo desno i pravis se strasno zaposlena, pri cemu imas izraz lica kao da te je neko nabio u rudnik, ali imam dovoljno godina da znam da je mudrije da ti to ne kazem. sela sam da sacekam sestru koja tu radi. uskoro se pojavila, uzela moje papire i upisala me u neku svescicu. posle mene su stigle jos tri neke nesrecnice bez igde ikog svog, kao sto sam i sama i jos neke dve pracene tetama u belim mantilima. nije mi bilo potrebno mnogo da ukapiram da ce te dve uci pre mene i to sam svrstala u ‘tako to ide’ fasciklu u glavi.

9:15 hodnik je postao pun zena od kojih jedina koja ne deluje onako slatko, trudnicki sedi pored mene, smrdi kao tvor, neprekidno me nesto zapitkuje i psuje kao kocijas. u medjuvremenu je stigla jos jedna medicinska sestra. ok, njih cetiri, valjda ce uspeti da porode i nekog doktora. ne, uspele su da izadju iz ordinacije jedno osamsto puta i arlauknu: muskarci iza vrata!!! cekate u velikom hodniku!!! naivno sam pomislila da pokusavaju da se izbore za minimum kiseonika u tom prcvoljku od hodnika za pacijente koji moraju tu da stoje, ali moje cinicno oko nije moglo a da ne primeti da na jedinoj fotelji koja postoji u toj cekaonici sedi nadrndana svekrva (sa blatnjavim stiklama) neke od tih pacijentkinja. sedele su tu i mame, sestre, drugarice…nikom nije palo na pamet da zamoli pratioce da izadju u veliki hodnik. ne, bre - muskarci! aparthejd, jbt! posle se cude sto se muskarci ne bave svojom decom i sto nece da pomazu zenama, pa saseces im svaki pokusaj da budu uz zenu na samom povoju. debili zaostali! setila sam se kako sam razgovarala telefonom sa svojim najboljim drugom dok mu se zena poradjala u nekoj njujorskoj bolnici, zvao me je da mi kaze da je sve u redu, da je upravo posao da joj kupi sendvic, a ona je ostala da gleda novaka djokovica. a ovde? molim, lepo, iza linije, stoko!  kakve veze ima sto si otac tom detetu, sto ga nije pravila sama, sto joj je mozda lakse kad si ti uz nju. napolje! mama neka je drzi za ruku. ako moze tvoja, jos bolje, tako ce se sigurno osecati bednije.

negde oko pola deset se pojavio doktor. kapiram da je covek imao vizitu, sastanak, sta ti ja znam, sestra mi je fino objasnila da oni dodju uvek oko devet, ali se zakazuje od sedam zbog papirologije???? majko moja, zivote, i sve redom!!! zbog imena, prezimena, maticnog broja i onog bar koda na knjizici koje moze da prepise sa knjizice u svesku dete na kraju prvog razreda osnovne skole? naravno, mene su nekako preskocili, prozvali su njih cetiri pre mene, resila sam da progovorim u skladu sa svojim: sada cu i ja da porastem odlukama, ali to je vec druga tema…. zao mi je sto zivim ovde, zaista jeste. ne znam kakvu bih dijagnozu postavila sebi kad jos nisam otisla iz ove beznadije….