hej, gej!

ja sam verujuci pravoslavni hriscanin! ova recenica u danasnje vreme izaziva vise predrasuda nego sve homo, naci i ostale zajedno. verujte mi! osetila na svojoj kozi. ako kazem da sam to sto jesam – automatski idem u neku od fioka – glupa sam, zatucana, naivna…. navikla sam. ako jedem, pijem, pusim – pa da, vidi, ona mi kao u nesto veruje, odlazi u crkvu, a ovamo – pije, jbt! ako ne jedem, ne pijem, ne pusim – sektasica, folira se, uprepodobila, bezi od nje. navikla sam. ne smeta mi. ne ulazim u raspravu sa ljudima koji nisu procitali Sveto Pismo makar jedanput. jalovo je. kako bih mogla da im objasnim u sta ja to verujem, zasto je u Crkvi poslusnost kao izraz slobode vrlina. nemoguce je. zato cutim. i molim da me se ostavi na miru. mogla bih da svoj iq prilozim uz licnu kartu kao odbranu svoje hriscanske inteligencije. mogla bih. ali necu. cutim i ne diram nikog, pa zahtevam da i mene niko ne dira. verujem u Boga, ne u svestenike. znam bolje od vecine onih koji ih napadaju kakvi su. mogu da budu i gori nego sto mislite. mogu i da budu bolji nego sto ste im ikada pruzili sansu da pokazu. njihova stvar. verujem da ce odgovarati za sve sto su ucinili, a bogami i za ono sto nisu. ako vidim da neki voli pare vise od ljudi, on je za mene budala. nosio mantiju ili ne. ukoliko je nosi, tim pre. sa takvim ljudima nemam posla. ostavim uvek malu sansu, ali sumnjam u promene. ko je izabrao da mu novac bude bog, sa te ce se droge tesko skinuti. njegovo pravo. i muka, verujem. sramota me je zbog mnogo toga sto se desava u Crkvi, kao sto je, sigurna sam, i vecinu nas ponekad bilo sramota zbog necega sto mu rade roditelji ili deca. sramota me je, ali moja je. kad mogu da uticem na nesto, uticem. kad ne mogu, trudim se da menjam sebe. to nisam izmislila ja. ali kazem, na sve vrste predrasuda sam navikla i ne uzbudjujem se. ono sto me izvodi iz pameti je pojava nekih pseudo likova koji daju sebi za pravo da u ime Crkve, morala, ljubavi, ispravnosti, pa i Boga himself pozivaju na bunt, na mrznju, na haos i razmisljanje o nebitnim stvarima. neka spava ko s kim hoce, aman! barem dva puta nedeljno vidim na ulici dva momka kako se grle i drze za ruke. a vidite ih i vi sto ste hrabri samo u masi, pa nista, prodjete pored njih i gledate svoja posla. nemojte mi samo vi stajati na branike porodici, dangube i lezilebovici koje mame i tate tetosu u ranim cetrdesetim. i jos nesto – primetila sam da su protiv gej populacije uvek glasniji muskarci. mislite o tome.