jedno obicno zapazanje…samo moje

pre neki dan odem ja po decu u vrtic. vaspitacica moje cerke mi mase da sacekam. nije mi bilo svejedno, preslisavam se koliko para sam ponela jer znam da kad mi se vaspitacice posebno obracaju to znaci da su ih, nesrecnice, opet uvalili u nezgodnu situaciju da moraju roditeljima da traze pare za radne listove za nepostojeci predskolski program ili neku pozorisnu predstavu na koju sam ja svoju decu vec odavno odvela. nije trazila pare, dobro je. usled olaksanja koje je nastalo tim saznanjem prvih nekoliko sekundi je uopste nisam slusala, ali ono sto sam ukacila je da ju je moje dete prekinulo usred recenice da nesto objasni. onda joj je ona rekla da nije lepo da je prekida i pitala kakve to uopste veze ima sa onim o cemu oni pricaju, a moja veselnica joj mrtva hladna rekla: sacekaj, docicu do toga. motala, motala, i namotala na poentu. i stvarno je povezala, rece vaspitacica smejuci se. sad da se vratim jos malo dalje. kada sam rodila tu istu moju cerku, bila sam u sobi sa jednom zenom ciji se muz druzi sa mojim muzem. mi se nismo znale, tada smo se prvi put videle i nekako, podelivsi istu muku, brzo smo se zblizile. oni su oboje divni, tihi i vrlo smireni ljudi. posle smo se prvih nekoliko meseci redovno cule i razmenjivale iskustva. posto ta moja ista veselnica nije spavala gotovo nikad, bila sam pomalo ljubomorna na njene stalozene bebece isvestaje, kao iz reklame za pampers pelene. jednog dana sam docekala muza na vratima i pocela da se derem sve mlatarajuci rukama: jel’ ti znas da Jovana spava po celu noc, da jede uredno na svaka tri sata, da nikad ne place dovodeci roditelje na ivicu zivaca!!!!! on me je samo pogledao i rekao mi: a jel’ ti znas da njena majka nikad ne urla i ne mlatara rukama dok prica? dakle, “like father, like son”, tako nesto. i ja cu sad da motam, motam, pa cu valjda da namotam na ono sto hocu da kazem, a vas molim za malo strpljenja ako ga do sada vec niste izgubili.

ovaj svoj blog do sada sam uvek dozivljavala kao nesto odvojeno od sebe. pa dobro, ne bas od sebe, ali od nekog svog svakodnevnog zivota. pre neki dan videh preko svog fcbk naloga da su mahlat i jedna moja poznanica za koju sam verovala da za blog nikad cula nije linkovale isti tekst (cyber-bosanke, cini mi se). i tako mi se nesto odnos promenio. ovaj blog, to ipak jesam ja. pa kad vec jesam, da kazem nesto o tome.

bila je parada. bila je i sarada. bilo je svasta. ako ti je potrebno pet hiljada policajaca da prosetas gradom, tu nesto nije u redu. to je jedno. a drugo je sta se zeli postici tom setnjom i drugo je sto zbog tebe neko ne moze da se venca recimo (to mu dodje kao kolateralna steta, ali ne i ljudksa prava?). ali da se ne uvlacim u tu pricu (barem ne sada) jer cu otici stvarno presiroko. hocu da kazem sledece – kao reakciju na paradu i saradu videla sam po internetu mali milion clanaka koji nose u sebi ogromnu dozu ogorcenosti prema crkvi. to me je nateralo da se zamislim. bas ozbiljno zamislim. posto, dakle crkva po svojoj definiciji nije ono sto vam zaklanja vidik, a jeste svako onaj ko je u toj istoj krsten (svidjalo se to i krstenima i nekrstenima ili ne), ja sam crkkva. a verovatno i veliki broj upravo tih ljudi koji pise neki od tekstova. pa onda, hajde da se pozabavimo motivima i razlozima za toliku ogorcenost. razumem kada je neko stava da nase drustvo treba da bude sekularizovano. to razumem. razumem i da neko kaze: mene to ne zanima, ja u to ne verujem, ne tice me se ili tome slicno. razumem i da si kao neko ko se oseca delom te Crkve ostecen, ogorcen, razocaran. ali ako nesto u tebi porekece toliku strast, onda te se tice. ako te nervira crkva kao pojava, ljudi koji je postuju, svestenici koji se bogate, pa i Bog licno, tu mi nesto nije u redu. ako ne verjem, ja u crkvu ni ne ulazim, ne upraznjavam crkvene obrede. ako ne verujem, boli me bas uvo da se vencavam, krstavam i sahranjujem po hriscanskim obicajima. zasto me onda pogadja sto neko tamo trazi neki novac za to? meni ga nikada nece traziti, naprosto nece imati priliku? to mi namece odgovor da tekstove koje sam procitala pisu ljudi koji ipak imaju potrebu da Bog postoji i da postoji Crkva koja predstavlja nesto dobro. da su ljudi ogorceni zbog posledice neke vrste unutrasnjeg sukoba? to mi je jedini smisleni odgovor. jer opcija koja je preostala je to da njima smeta samo postojanje Crkve i njenih clanova samih po sebi. a onda ne znam kako da ih razlikujem od mladih navijaca osim po stilu oblacenja?