seljanka

moja otac je rodjen u Beogradu. i njegov otac takodje. moja majka je rodjena u onom gradu pored Beograda iz viceva. da li je nosila tarzanku u mladosti, nikada je nisam pitala. moj svekar je takodje rodjen u Beogradu. pa sta? nista. nekada sam bila mladi lokal-patriota  i verovala sam da je vrhunac duhovistosti kada se tata naljuti na mamu pa joj kaze: iduci put kad se budem zenio, zaboscu sestar u plan grada i ozeniti zenu iz uzeg kruga dvojke, vi autrougarke ste mi dosle glave. moj tata je bio dorcolac. po poreklu i opredeljenju. vracar, u kome smo ziveli kada sam ja bila mala, smatrao je predgradjem, a moje drugove cuburskim bilmezima. od tog njegovog beogradstva ja nemam nista. cak ni vezu u posti da platim racune preko reda. pre neki dan sam gledala neki domaci film u kome neki promaseni slucaj kaze: pa sta, sve su bre uzeli Kosovari, Bosanci, Kinezi ovi, Crnogorci, ovo je moje dvoriste, ne dam bre! i pored zelje i odluke da budem otvorenog uma, i pored ogromne lojalnosti i privrzenosti koju osecam prema nekim svojim prijateljima iz navedenih grupacija, zatitrao mi je osmejak na usnama kada sam cula tu recenicu. sta cu, skotic sam. no, nemam nameu da pricam o tome. potpuni sam pristalica decentralizacije i ako sam vam vec digla pritisak na dvesta i spremili ste se da me napicite po tom osnovu, udahnite duboko, pa da nastavimo. ja sam kravu videla prvi put kad sam uveliko isla u osnovnu skolu, tako mi se zalomilo. ali sam prosle godine ljuto resila da postanem zena seljak, zemljoradnik, ratar, kako god. posto roditelji mog muza imaju veliko dvoriste u kome neke jabuke rastu nicim izazvane, ja dodjoh na ideju da pomognem jos nekim biljcicama da nam se nadju na trpezi, jel’te. i tako angazovah svoju svekrvu da se pomeri i pomogne mi da posejem bastu. celo prolece smo nas dve sadile, cupkale, okopavale, zalivale, strepele, nadale se, radovale svakom listicu, psovale, raspitivale se, promasivale, saznavale… u martu sam otisla jos dalje. bivsu supu sam ispraznila od svega i kupila joj deset kokosaka. napravila sam joj pravo malo seosko domacinstvo sedam kilometara od terazija. o, cega sam se sve naslusala! od posalica tipa: jesu te to ucili na koncertu ritma nereda ili na fakultetu, do blago tebi i ja bih tako samo kad bih mogao. taj sto ne bi mogao uglavnom moze, nego nece, al’ dobro. tako smo mi ovog leta jeli, kako bi se to popularno reklo organik. neprskano, crvljivo i neplaceno. sve nase. ko nije pojeo nesto sto je svojom rukom odgajio, taj ne zna kakav je pravi ukus hrane. definitivno! sad merkam onu supu i mislim se kako bi bilo da u njoj zamuce neko tele….