ovo sam htela da kazem

odvedem klince na plivanje, otrcim uz stepenice i predjem preko puta u moj omiljeni kafic iz davnih dana. sednem, narucim casu vina i casu vode i 45 minuta ne razmisljam ni o cemu. uzivam. to je moj nedeljni beg od svakodnevnih budalastina. mojih pet minuta. pre neki dan izvedem ritual, zabodem se na jedino slobodno mesto, izvadim knjigu, oni prigusili svetla, umalo nisam zaspala od miline. odjednom primetim da me nesto izludjuje. fokusiram se na svet oko mene i shvatim da za stolom pored sede neka dva momka, coveka, sta li su. i melju kao navijeni. pricali su i pricali i pricali… tacnije, jedan je pricao, drugi je potvrdjivao. prvo smo culi kako je u kini izgradjen most duzine 130 km, pa kako kod nas to nece nikad da se desi. pa kako ovde ne postoji ni mogucnost da se izgradi auto-put tolike duzine. pa kako ne valjaju ukljucenja na postojeci auto-put i to tacno koja i zbog cega. detaljno su pretresali svaki prilaz i iskljucenje i obradili zasto to i zbog cega nije dobro. onda su se vratili na kinu. i kako tamo sve moze i funkcionise. podigla sam pogled, ne vredi, vec su mi upropastili mojih 45 minuta. momci, onako, blizi dvadesetima. od tolike price pomislila sam da su barem neki inzenjeri. sve to sto su istrtljali tu su gledali na televiziji. tako kazu. ovo na diskaveriju, a ono na foksu. posle su presli na licne teme. bili su jos glasniji. taj koji je trtljao sve vreme rece da mora da vidi sa mamom da li ce da mu pozajmi neke pare da kupi kola, ali da nije siguran da ce hteti da mu izadje u susret jer vec drugi put obnavlja godinu na fakultetu. kako da je ne obnovis, mislim se, kad po ceo dan gledas tv. ne podnosim veliku pricu bez trunke licnog pozrtvovanja. zavrsi, dete, taj fakultet, pa napravi kinu u srbiji.