doslo mi

ne mogu vise da trtljam o rebalansu budzeta, niti o uniformama koje su mi preplavile grad. gde god pogledam zuti prsluci, plave kapice, sve u cilju otimanja para narodu. pre neki dan jedan moj poznanik se vratio iz srbije u kojoj je rodjen u rusiju u kojoj zivi. pita ga neki kolega koji u srbiju nije dolazio godinama: kako je tamo, a ovaj odgovara: svako svakom duguje i niko ni otkoga ne trazi. taman tako. ali ja cu da odlutam od tih tema jer me ubijaju i cine da mi proradi stitna zelzda.

moj muz ima veliku familiju. bas veliku. nadje se tu svasta: i doktora i navijaca, i onih koji bi da rode cetvrto dete i onih kojima ne pada na pamet da decu radjaju uopste, i udovica, i onih sa po tri braka iza sebe, i onih bez dana skole i onih sa kojekakvim masterima, lepih, ruznih, nezasitih, skromnih, raskalasnih….bas svakakvih. i ja ih sve volim. vole i oni mene, ne mogu da kazem. usunjala sam se medju njih na kvarno. umiljato jagnje….kako ono bese. oni kazu da sam ja divna i pravedna, a ja mislim da bez tih ljudi ne bih prezivela gomilu pakosti koje mi je zivot prosipao pred noge. i volim taj osecaj kad znam da moze da se desi sve na svetu, a ja cu uvek imati kome da se izjadam i ko ce da mi pomogne. moju bazu. srecna sam zbog toga.