introspekcija

“deci mozes da ostavis samo dobro obrazovanje i resene probleme!” govorio mi je taj genije od coveka jos i pre nego sto sam imala decu. to za obrazovanje sam razumela iz odmah, a to sa resenim problemima sam uvidjala godinama. na raznim neresenim primerima. i ljuto sam sebi obecala da cu probleme da resavam na vreme i tamo gde im je mesto – u korenu, ili bar cim ih detektujem.

moja cerka ima sest godina. slatka je i poseduje neku neobicnu vrstu inteligencije. nikad o tome nisam razmisljala. ja sam pametna (dobro, sta sad), njihov tata takodje, nekako mi se podrazumevalo da ce i oni biti. ona zakljucuje bez greske. recimo, imala je dve godine kada sam se zaglavila u guzvi pored skupstine i ni makac. zamolila sam ih da ne galame u kolima, a ona je rekla: velika je guzva, puuuuno kola, mama je nervozna. i inace, hvata sve informacije u letu. jednom je dosla iz vrtica i rekla mi da su se tamo sto posto pojavile vaske. na pitanje otkud zna rekla je da je jedna vaspitacica mazila po glavi neko dete, a onda razrogacila oci i rekla koleginici: Jeco, covece, dodji da ti nesto kazem. sutradan su me u vrticu obavestili o pojavi malih gamadi. moje dete je tad imalo nepunih pet godina.

medjutim, nekako nam stvari sa pamcenjem zapinju. kao bebi samo joj pevala da besvesti. cim je progovorila, pocela je da reprodukuje sve sto joj se otvepa ili isprica, a onda je odjednom blokirala. kako se priblizilo vreme da krene  u skolu, ona vise ne moze da upamti nista. ni pesmice, ni engleske reci, ni slova…nista. i to je muci. a pocelo je da muci i mene. jer se otvara jedan mali, neprekidno prisutan problem u nasem svakodnevnom zivotu, a ja ne mogu vise da budem ta koja uvek prica nesto lose o svojoj deci.

juce sedim na nekom decijem rodjendanu i pita me drugarica koja ima cerku istog uzrasta da li moje dete cita i pise. osetila sam mali zalac sramote dok sam odgovarala da pise svoje ime i prezime, mama, tata i slicne jednostavne reci, a da ne cita gotovo nista, samo pojedinacna slova. onda sam osetila malo veci ubod ljubomore kad mi je ona rekla da njena cerka zna i da cita i da pise. a onda sam osetila nepodnosljivost izdaje svog deteta. to je moje prvence, moj najduze sanjani san, moja crna kiflica… moze da se desi hiljadu pobeda i poraza u mom zivotu, milioni malih i velikih uspeha i neuspeha, znam da cu kada se jednom moj zivot okonca umreti sa slikom moje princeze kada se tek rodila. a izdala sam je jer se stidim sto ne ispunjava neka moja ocekivanja za koja tvrdim da ni ne postoje. nisam resila svoje probleme. je l’ to sujeta? glupost? zelja da njoj bude dobro? koji je andrak? nisam oka sklopila celu noc. i mnogo mi je tesko bilo da ovo napisem.