kod MAGI

to je to. sad smo sami. prizeljkujem ovaj trenutak jos od onog nesporazuma. zamisljala sam ga bezbroj puta i osmisljala. zelela sam da govorim pametne stvari. kratke, jednostavne recenice koje u sebi nose sustinu i pogadjaju pravo u centar. sada drzim cvrsto svoje ruke jednu drugom da se ne tresu. od ishoda ovog susreta zavisi tako puno dana. a opet, ne zavisi nista. ne mogu da kazem nista pametno, samo neke alibije za ne biti pametan. ne poznajem te! ne poznajem te? ne poznajem te… ne znam kako je to moguce, ali tako je. ne znam koliko daleko hoces da odes tim stabilnim pogledom i ima li tu neke namere uopste. delujes kao da znas sta radis, ali na trenutke zaiskri nesto i vise nisam sigurna. kako da znam da li prolazis ili dolazis? vise te ne poznajem. provociras me. stalo ti je. gledas me i cekas, ali ne zelis da shvatim sta cekas. ili sam opet sve umislila?

Ivana i Dragan

Znaju se iz osnovne skole. Godinama su bili najbolji drugovi. Zaljubljeni su od punoletstva. Ma, zaljubljeni su oduvek, tada su samo shvatili da jesu. Ako postoji ljubav „dok nas smrt ne rastavi“, to je to. Njihov zivot ima sve preduslove da bude bajka. Ona sedi kod kuce i brine o njihovoj bebi dok on zavrsava fakultet, izlazi, kaze da ne zeli da bude nesrecan pored nje, hoce da ima slobodu. On gleda u nju kao u Boga. Posle deset godina, ona je potrosena, prevarena, nalazi poruke sumnjivih sadrzina u telefonu, on kupuje donji ves raznih boja i materijala kad polazi na sluzbeni put. Ogorcena je. Kaze jos tridesetak godina, nece zivot valjda duze trajati. I pita me sta da uci svoju decu, da li je brak prevazidjena insitucija.

Tamara

ima dvadeset i cetiri godine. Mlada je, lepa, pametna, obrazovana, duhovita, svoja. Zna sta hoce. Kaze da ima probleme kao zena u klimaksu. „Nadji decka“, kazem joj, „kritetijumi su jedno, ali hormoni rade svoje“. Kaze da joj ne pada na pamet, da sa hormonima moze da izadje na kraj, a sa budalama ne.

Goran

Ne volim da olako koristim reci naj, nikad, uvek…, ali mogu da kazem da je najduhovitiji i najinteligentniji covek koga sam srela. Ne na prvu loptu. Nekako je stidljiv. Morala sam da ga vidim u niz situacija da bih to shvatila. Nije nametljiv. Zakleti pristalica monogamije. Ima lepu zenu. Veselu. Ona secka voce za saltu u kuhinji i place. Kaze da ne moze da izadje na kraj sa njim, da je nervozan i stalno vice, nema strpljenja za decu. Kaze da ga trpi zato sto je tako naucena. Htela je da rodi trece dete, ali bi ga ipak zadavila.

Dusica

je magistar. Radi u skoli.  Jedna od retkih odraslih osoba koje poznajem, pri tom ne mislim na godine. Zdravih stavova i rezona. Zove me da vidim stancic koji je nedavno kupila. Pitam da li joj nesto treba za novi dom. Kaze: iskreno, od krupnijih stvari nedostaje mi jedino muz.

Pitam svog „doknassmrtnerastavi“ sta misli o braku. Naviknut da bezi u cinizam kad god ne zna sta da kaze, odgovara mi da bi se ubio sa petnaest da je znao sta ga ceka.

Svi zelimo ono sto nemamo, to je valjda neki prirodni nagon koji nas gura napred. To je tako i u glupostima- crnkinje peglaju kosu, Evropljanke stavljaju mini-val. Da li su samoca sa ili bez ocajanja, zivotarenje ili dozivotno menjanje partnera jedine tri opcije koje je doneo 21. vek? Da li je brak prevazinje institucija?

Nocas oko dva i petnaest zazvonio mi je mobilni telefon. Nije da nekad uspem da zaspim pre cetiri, ali zvonjava telefona u to doba noci nikad nije prijatna. To sto me je zvao neki answer sa private number samo je pojacalo strepnju.

-Halo?

-Posalji mi Plazmu!

-Molim?

-Odmah mi posalji Plazmu!!!

E, sad moram da ispricam mali uvod. Moj najbolji prijatelj zivi u Nju Jorku. Tamo je otisao pre pet, sest godina nakon sto je ovde dve godine patio za zenom svog zivota koja je, pogodjena raznim porodicnim i licnim nesrecama, digla ruke od ovoga i otisla, ne bas trbuhom za kruhom, ali za minimumom ljudskog dostojanstva u svakom slucaju. Oboje su, naime umetnici, vrlo uspesni i sposobni i ideja da gude u nekom orkestru za platu od dvestotinjak evra (i to pod uslovom da imaju srece i ubace se u isti) nije im se dopadala. Moje uspomene vezane za njih odnose se na svakodnevnicu i nekako nam je svima bilo tesko da podnesemo taj rastanak. Godinama smo se zivkali u neka nedoba jer je ta vremenska razlika ne znam ni ja vise kolika (uvek omasim kad pogadjam koliko je sati kod njih, pa mi se smeju), ali uglavnom, mi smo docekivali Novu Godinu, on je imao cas, ja sam se udavala, oni nisu uspevali da se razbistre zasto ih deset pijanih budala zove u sred noci i peva im neke nerazumljive tekstove i slicno. Svaki put kad bi dosao ovde osecao se lose sto nije u toku, sto se poamerikanizovao, a onda je stvar nekako „legla“, dobio si ono po sta si i otisao i to je u redu. Tvoj zivot! Bili smo bas pateticni, svi mi skupa, dok se nismo navikli na situaciju. I sad, sta je, tu je. Mejlovi, facebook, skajpovi, cuda…dobro je. U kontaktu smo, sto bi rekli u onoj telekomovoj reklami od pre par godina. Ili nije bila telekomova?

-Neno, da li bi bila ljubazna da mi preciziras GDE mislis da kupim Plazmu u ovo doba noci i kako da ti je posaljem?

-DHL-om, otkud znam, posalji mi je!

To sad njegova jel’te supruga (a u medjuvremenu naturalizovana u moju odlicnu prijateljicu jer kog cete muskarca naterati da pise mejl duzi od pet prostoprosirenih recenica).

-A mora nocas?

-Jaoooo, izvini! Znas sta…jede mi se Plazma torta. Moram odmah da pojedem parce ili u narednih sat vremena. Posle ce biti kasno! (jesam li napomenula da je glavna junakinja u blagoslovenom stanju?)

-I?

-I nista! Probala sam sa….(slede neka nerazumljiva imena sweety, honney i tako nesto biskviti), pokupovala sam pola marketa i NISTA! To nije to! Svi keksovi lice, ali ni jedan na Plazmu!

-Znas sta! Idi, leci se!

Tup!

U svakom slucaju, ako ovo nije brend, ne znam sta jeste.

I ptice na grani znaju da ja nemam internet u kuci. U kuci u centru grada. Jednog. Telefon nema, bezicni – nece da dodju, onaj jos neki ne hvata signal jer smo mi bas u kuci, a okolo su zgrade. Kuca nije nasa. Iz nje treba da se iselimo: proslog leta, ove zime, sledeceg leta…pa se zato i nisam nesto posebno angazovala oko uvodjenja tog istog interneta, a sumnje nema: ja sam internet ovisnik!

Nesto pred Novu Godinu, moj dobri komsija, znajuci koliki sam nnnnarkoman, donosi mi neku ponudu mts-a, modemcic i kartica za neke vrlo pristojne pare, ali za studente. Nikakav problem! Oko mene sve sami veciti studenti (inkluding miii   ) Nateram svog postdiplomskog muza da ode na fakultet, uzme potvrdu, izdzedzi u telekomu pet sati i tako redom. Posle par dana rondjanja, stize mi modem, lep, mali, lagan, unutra kartica i jedan usb. Sacekam da deca pospu, da SVI polegaju, da nema vise ni teoretske sanse da ce me neko prekinuti u mom duuugo cekanom zadovoljstvu, udenem dzek, kliknem na ok kad me je kompjuter lepo pitao jel’ hocu da instaliram to, kompjuter ga lepo instalira i…..nista! Nece da se prikaci na internet, pa umri!

Prvi korak – covek mi otisao u Telekom: dobar dan, dobar dan, vas modem ne radi, nemoguce da ne radi, prodali smo ih hiljadu, pozovite korisnicki centar.

Drugi korak-prvislobodanoperatercevamsejaviti, prvislobodanoperatercevamsejaviti, prvislobodanoperatercevamsejaviti………..dobar dan, dobar dan, vas modem ne radi, da li ste ga pravilno instalirali, znate, proces je veoma jednostavan-da pravilno smo ga instalirali, jaoj, hajte molim vas da ponovimo-iskljucite kompjuter ukljucite kompjuter…….ne znam, mozda vam je virus napao kompjuter, proverite na nekom drugom racunaru, pa ako nece, idite u telekom.

Treci korak- proveravamo na nekom drugom racunaru. Nece! Ni na jednom. Ne radi, bre!

Cetvrti korak – Telekom. Dobar dan, dobar dan…..Ne radi vam modem, bre! Znate majstor nije tu, dodjite popodne. popodne: dobar dan, dobar dan, znate, ja sam majstor, ali nemam kompjuter na kome bih proverio da li je modem ispravan, posto mi to dobijamo od com trade, najbolje bi bilo da vi to nosite pravo tamo.

Peti korak – …………….ne, ja sam se umorila, ima jos jedno dvadesetak koraka, posto ovde niko ne zna sta je ciji posao i svi odlicno umeju da slezu ramenima. Tek, ja poslah coveka kod majstora, danas mi je javio da je sve u redu i sa kompjuterom i sa modemom, namikerio covek. E, pa ako se ovih dana pojavim sa novim postom, to je to. Ako ne, citacete u novinama!

-Zasto recimo ne pises?
-Kako to mislis da pisem?
-Po papiru, kompjuteru, pisacoj masini, svejedno,samo pisi.
-Znam,ali KAKO?
-Otkud ja znam. Sa takvom zivotnom pricom i tolikim fondom reci,valjda mozes nekako da pises.
Ne mogu. Zelim i probala sam nekoliko puta ali ne mogu. Nemam petlju da ispljunem to sto mi pravi knedlu u grlu i ono sve sto sam odavno progutala i izlozim to na uvid nekome, svakome. Zato pisem kojesta.
Jesen je,a ja volim jesen u Beogradu. Neka ostane na tome.

mirise na zimu. lepo. kuvam kafu i trudim se da uzivam u trenutku, kao u reklami. bi-bip. bi-bip. to bi bila poruka sa nekog od telefona koji stoji na stolu. „kao da jedemo telefone“, dobacujes mi, dok ja pokusavam da provalim na koji je upravo stigla poruka. moj je. poruka je od ivane. „pregledao me je i hirurg, rekao je da jeste tumor i da mora da se izvadi sto pre. usamljena sam. bojim se.“ reagujem neocekivano hladno za ovakvu vrstu informacije. ivana ima muza, dvoje dece, roditelje koji zive dve kuce od nje, brata, sestru, punu dnevnu sobu kumova i prijatelje jos iz osnovne skole. „znam da si usamljena. i ja sam. svi su. dolazim kasnije.“ nemam pojma odakle je izletela ovakva poruka. iz kog dela mog mozga? saljem je pre nego sto sam shvatila da zvuci kao da mi je neko ukrao mobilni i odgovorio umesto mene. odjednom osecam neverovatno tezak tovar na svom vratu. umorna sam od laznih osmeha, laznog cutanja, laznog pricanja, laznih susreta i laznih rastanaka, analiziranja, razmisljanja, losih namera i dobrih koje su shvacene pogresno. idem da spavam,ionako je zima.

Gospodja Kornelija je zivela na spratu iznad nas. Govorila je da je u braku trazila „vola da zajedno vuku kola“. Njena su se kola nekud smandrljala,ili je vo zapravo bio tele,nisam sigurna,tek bila je razvedena i u stanu na trecem spratu zivela je sa svojim sinom. Ni zbog cega posebno taj mi je covek bio iritantan. Bio je fin, ugladjen, kulturan, tako ga je ona vaspitavala, a vise od svega toga pokusavala je da kod njega razvije ambiciju. Od malih nogu. Sa malim koracima. Plela je tanane niti zelje za uspehom pipavo kao pauk svoju mrezu. Nije se predavala i nije gubila zivce. Jednom je,secam se,mali M vrlo temeljno vezbao za svoj pismeni zadatak,a ipak je dobio dvojku. Kada je,razocaran, doneo majci ocenu,ona ga je bodrila ovako: „ne smes da se predajes. Propusti se desavaju. Ja sam domacica preko dvadeset godina,pa opet kad uzmem da pravim tortu,razbijem devet jaja u ciniju,a deseto bude mucak i sve pokvari“.
Ovih dana u mojoj kuci bilo je puno povoda za slavlja. Napravila sam pet torti za manje od mesec dana. Setila sam se gospodje Kornelije jer ne pamtim kad sam poslednji put videla mucak. Ni jaja vise nisu pokvarena na prvi pogled, smrdljivo i otvoreno. Odgajana su pod vestackim uslovima i na prvi pogled savrsena. Sto ne znaci da necete dobiti salmonelu ako ih dobro termicki ne obradite. Kakva (su)luda vremena!
A sin gdje K je dr elektrotehnike i radi negde u…negde.